Тхинк Танк
Кредит: Блур: Петер МарловеТхинк Танк
Ц+ тип- Музика
Упркос недавном одласку кључног члана Грејема Коксона, седми албум Блура се мање-више држи формуле успостављене на „13“ из 1999. године, мешајући традиционалне песме у збрку мешавину експерименталних џемова и полуформираних идеја. Комбинација је функционисала на „13“, са добро осмишљеним мелодијама као што су „Цоффее анд ТВ“ и „Но Дистанце Лефт то Рун“ пружајући оазе усред огромних пространстава музичког истраживања. Нажалост, Тхинк Танк' њене песме једноставно нису тако добре, а експерименти нису толико интригантни или, па, експериментални.
Било да је то због одсуства гитаристе Коксона, учешћа фронтмена Дејмона Албарна у споредним пројектима као што су Гориллаз и „Мали Мусиц” (његове малијанске музичарске кохорте се повремено појављују и на „Тхинк Танк”), или нека врста пузајуће пост-бритпоп апатије може се нагађати. Али не може се порећи доказ о опадању Блура: сингл Кицкоффа „Црази Беат“ — који је преко брда продуцирао ди-џеј Фатбои Слим — је забацивање са гласом из цртаног филма које није ни поремећено ни плесно. „Јетс“ се поклапа са фрајерским текстовима („млазњаци су као комете при заласку сунца“) са беживотним гроовеом и соло саксофоном који има тако мало везе са музиком да звучи потпуно подигнуто са другог снимка. У међувремену, „Ве’ве Гот а Филе он Иоу“ открива како Албарн више пута лаје наслов песме због уморног рифа гитаре са дисторзионом преоптерећеношћу.
Баладе пролазе боље. ”Гоод Сонг” и ”Свеет Сонг” Реја Давиеса испуњавају своје (не баш маштовите) наслове, а ”Он тхе Ваи то тхе Цлуб” и ”Оут оф Тиме” надокнађују слатке текстове са искреним вокалом Албарна . Ипак, за албум под називом ”Тхинк Танк”, ова збркана обнова изгледа ужасно оскудна са идејама.
Тхинк Танк| тип |
|
